Oni su samo „obični“ heroji

heroji-su-medju-namaDve su vrste heroja – oni čija velika dela donesu velike promene, i oni koji ne žele da promene svet, već da ga malim delima učine boljim. To su heroji koji svakoga dana odlaze na posao, brinu se o svojoj porodici i nikad ne okreću glavu na drugu stranu kada je nekome potrebna pomoć.

Aleksandar Živanović

Aleksandar Živanović. Foto: Milan Ilic / RAS Srbija
Aleksandar Živanović. Foto: Milan Ilic / RAS Srbija

Za deset godina, koliko Aleksandar Živanović vozi autobus na liniji 31, stalne putnike je počeo da doživljava kao svoje poznanike. Zbog toga mu je veoma žao kada se neko od njih požali na ukraden novčanik ili telefon. Aleksandar je svakog dana, kada na kamerama primeti da su džeparoši ušli u vozilo, preko razglasa upozoravao putnike da čuvaju tašne. Iako je zbog ovog čina ima mnogo problema sa džeparošima, još uvek opstaje u svojoj borbi.

Lopovi mi učestalo prete. Noćima su me čekali da završim smenu. Morao sam da se krećem ili u grupi ili kolima, kako bih sačuvao život. Najgore mi je bilo kada su mi rekli “prosućemo ti creva, pa ćeš sa crevima na naslovnu, ne prestaneš li da upozoravaš” – priča ovaj čovek, kome jedino olkašanje predstavlja to što barem sada i džeparoši prvo provere da li on vozi autobus pre nego što uđu u njega.

Ko zna koliko porodica nije gladovalo celog meseca, jer je Aleksandar sprečio da im se ukrade tek podignuta penzija ili plata. Zato je on heroj Beograda.

Vojislav Marković

Vojislav Marković. Foto: Petar Dimitrijević / RAS Srbija
Vojislav Marković. Foto: Petar Dimitrijević / RAS Srbija

Vojislav Marković, vozač na liniji 50, pre dva meseca je na Plavom mostu spasao devojku od sigurne smrti. Devojka je već visila sa druge strane ograde, držeći se jednom rukom za šipku, kada ju je Vojislav ugledao iz autobusa. On je brzo povukao ručnu, izleteo napolje i obujmio jadnu devojku oko struka, svom snagom je držeći da ne padne.

Nikada mi se nije javila, ali od tada pomno pratim svaki tekst o samoubistvima, moleći Boga da ne naiđem na ženu njenog opisa. Jedino se nadam da se pokajala, da je shvatila koliko bi tuge ostavila za sobom i da nikada, nikada više neće pokušati nešto slično – kaže Vojislav.

On ni sada ne može da prođe preko tog mosta, a da ga ne uhvati jeza pri pomisli “šta da nisam ustao, da sam produžio dalje, šta da sam dozvolio da se jedan mladi život tragično nestane pred mojim očima”. Tada je, kaže, i njemu samom teško da diše. Zato je on heroj Beograda.

Slobodan Kotur i Ivan Perišić

Kotur i Perišić. Foto: D. Briza / RAS Srbija
Kotur i Perišić. Foto: D. Briza / RAS Srbija

Za Slobodana Kotura i Ivana Perišića, hrabrost je stavka u opisu radnog mesta. Ovi vatrogasci će zauvek ostati u molitvama zahvalnih roditelja Ivanović, čiju su decu izvukli iz požara na Gundulićevom vencu. Samo zahvaljujući brzoj intervenciji njihovih ekipa, tog aprila se vatra nije proširila na ostatak Dorćola.

Utrčali smo u zgradu sa bocama kiseonika – znali smo da su tu i beba i šestogodišnji dečak. Ivan je uzeo bebu u naručje i telom se nadvio nad njom, kako bi je zaštitio. Ja sam dečaku rekao “nemoj da brineš, daću ti kapuljaču sa vazduhom i kada siđemo dole bićeš sa tatom” – rekao je tada Slobodan Kotur.

Biti vatrogasac znači dozvoliti da se možda sutra o vama govori kao o kolateralnoj šteti, ali i dalje uletiti u vatrenu stihiju i sačuvati živote drugih. Zato su i Slobodan, i Ivan, i svaki drugi plemeniti spasilac – heroji Beograda.

Aleksandar, Nikola i Martin

Nikola, Martin i Aleksandar. Foto: D. Milenković / RAS Srbija
Nikola, Martin i Aleksandar. Foto: D. Milenković / RAS Srbija

Aleksandar Ilinčić, Nikola Pajić i Martin Tmišić u februaru ove godine još nisu ni maturirali, a kamoli bili obučeni vatrogasci, ali spasavši nepoznatog deku iz zapaljenog stana, pokazali su da ni godine, ni diploma, ni trening nisu preduslovi da neko bude čovek.

Da na malom odmoru nisu izašli u dvorište škole, da nisu odmah potrčali ka zgradi prekoputa iz koje je kuljao dim, da su umesto toga sačekali profesionalce, 85-godišnji deka bi verovatno umro od gušenja.

Zajedno sa još nekim stanarima zgrade, odneli smo onesvešćenog čoveka na sigurno i tek su tada stigle policija i Vatrogasna ekipa. Jedan vatrogasac nas je poslao da lupamo na vrata svih stanara i pomognemo im da se evakuišu – rekao je tada Aleksandar, koji je i sam odrastao na ovakvim pričama, s obzirom da mu otac penzionisani oficir Žandarmerije.

Kada ugrozite sopstveni život za nekog koga ne znate, a to niko nije tražio niti očekivao od vas, kada ste spremni da uđete u vatru i sve užase koji u njoj vrebaju, jer sekunde odlučuju između života i smrti, tada sa samo 18 godina postajete pravi heroj Beograda.

Beograd svoje heroje ne zadržava uvek u sebi. On ih rađa i podiže i pušta u svet, vaspitane da uvek i na svakom mestu priteknu u pomoć onima kojima je ona potrebna.

Za sve naše heroje, za znane i neznane, velike i male, oni koji se trude svakog dana i one koji reaguju kada je to potrebno, za one koji su ovde i one koji su tamo, za one koji već jesu heroji i one koji će to tek biti, još jednom jedno veliko HVALA i još veće BRAVO.

Autor: Dunja Tulimirović
Izvor: Blic

Heroji, humanost, Ljudskost, Pomoć, Srbija

Oni su samo „obični“ heroji

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s