Dušan prešao put od mamine kuhinje do laboratorije nobelovca

Nobelovac prof. Bernard Feringe i naš naučnik Dušan Kolarski. Foto: Dušan Kolarski
Nobelovac prof. Bernard Feringe i naš naučnik Dušan Kolarski. Foto: Dušan Kolarski

Naš mladi naučnik Dušan Kolarski (28) je, kao i mnogi hemičari, svoju „karijeru“ započeo u kuhinji majke, jedinoj laboratoriji kojoj je imao pristup u kao mali. Danas ovaj hemičar iz Kovina radi u istraživačkom timu ovogodišnjeg nobelovaca iz Holandije, hemičera prof. Bernarda Feringe.

Od malih nogu ga je inspirisala interakcija između mirisa, tečnosti, ukusa, boja… Ne zna koliko je sve to doprinelo njegovim kulinarskim sposobnostima, ali svakako ga je izvelo na put osobe koja se i danas, 20 godina kasnije bavi sličnim eksperimentima, samo se pozornica promenila. I to drastično!

 „Mentor“ u kuhinji nekada je bila njegova mama, a danas je na njegovom doktoratu upravo prof. Feringe.

Oduvek sam imao sreće da na svom naučnom putu naiđem na divne i inspirativne ljude, od svojih profesora hemije, do brojnih predavača u Petnici, koji su svojim nesebičnim deljenjem znanja u meni produbljivali zainteresovanost za naukom. Petnica je u tom pogledu jedan od retkih dragulja koji Srbija ima i nadam se da će zauvek takva i ostati – priča Kolarski za „Blic“.

Tokom svojih studija, imao je priliku da radi u raznim laboratorijama istraživačkih grupa u Beogradu, ali i u laboratoriji prof. Ognjena Miljanića (Univerzitet u Hjustonu), koji je svoj postdoktorat radio sa jednim od trojice nobelovaca – Frejzerom Stodartom.

Rad u laboratoriji prof. Miljanića inspirisao ga je da, nakon završenih osnovnih studija sa prosečnom ocenom deset, nastavi studije na jednom od najprestižnijih univerziteta u svetu – ETH Cirih. Na kraju ga je put doveo do prof. Feringa, gde se i danas nalazi.

Zašto sam otišao

Pitamo ga kako je i zašto otišao iz Srbije?

Kako bih popločao put ka ostvarivanju svojih ciljeva bilo je neophodno da odem iz Srbije. Kada želite da budete na samom čelu naučnog fronta, onda često morate dom da tražite van svojih granica, nekada i mnogo dalje nego što ste ikada sanjali. U grupi prof. Feringa danas radi gotovo 40 ljudi iz različitih delova sveta, što govori da nismo samo mi, Srbi, neko ko traži sebe daleko van svojih granica – tvrdi Kolarski.

Kako je raditi sa nobelovcem

Još od prvog razgovora sa profesorom Feringom, nastavlja ovaj mladi naučnik, uočio je da je raditi sa njim drugačije. Kaže, uvek je raspoložen, kako za šalu tako i za ozbiljnu naučnu diskusiju.

Jedan od osećaja, koji svi delimo, jeste da smo svi deo porodice, a ne formalna istraživačka grupa. Atmosfera je uvek inspirativna i pozitivna, ništa ne doprinosi napetosti što u velikoj meri i podstiče našu kreativnost. Kad god ima vremena pridruži se našim proslavama i uz piće popriča sa nama. Često se desi da zastanete i zapitate se da li pored vas zaista stoji vaš šef ili neko ko vam je prijatelj. Zaista nas na poseban način čini srećnim i opuštenim, a sa druge strane nikada u našim očima nije izgubio ni trunku autoriteta koji gajimo prema njemu – priča ovaj mladi hemičar.

Ono najvrednije, nastavlja on, što svaki student u Feringovoj grupi nauči, jeste da je moguće biti i veliki naučnik i nobelovac, a da sa svima budete na „ti“ i da svakome pružite ruku i osmeh.

Neverovatan je taj osećaj kada stojite ispred njegove kancelarije nakon dodele nobelove nagrade i shvatate da je apsolutno ceo Univerzitet tu, hodnici su puni, svi studenti i svi profesori su tu, isčekujući njegov govor sa podjednakom srećom. U tom momentu sam shvatio koliko je veliki čovek Ben Feringa, ne samo u naučnom smislu, već i u ljudskom. To je i dokazao kada je izašao iz svoje kancelarije i u kratkom obraćanju nesebično se zahvalio svima sa kojima je dugi niz godina radio, a posebno svojim doktorantima koji su zapravo učinili ovo mogućim. Pre nego što se vratio u kabinet, samo nam je svima poželeo da nam ova nagrada donese najbolje u našim budućim karijerama – priseća se Dušan.

Dan kada je profesor Feringa dobio Nobelovu nagradu

Taj 5. oktobar započeo je kao i bilo koji drugi dan, sa mislima u nauci i u šalama sa kolegama. Baš tog dana od 10 do 11 sati Dušan je imao zakazan sastanak sa prof. Feringaom.

Kako sam znao da će javna objava dodele Nobelove nagrade biti u 11.45, sa nekoliko prijatelja sam se našalio kako će profesor dobiti poziv baš tokom našeg sastanka. Ne mogu reći da to zaista nisam i želeo. Međutim, kako smo prof. Feringa, Viktor, docent koji je moj drugi mentor, i ja započeli sastanak, nauka nas je ubrzo odvela u svoj svet i više niko nije razmišljao o tome šta se može desiti tog dana. Tačno u 10.45 prekinuo nas je zvuk telefona. Prof. Feringa, vidno iznerviran, jer ga je neko prekinuo u nauci, ustao je i premišljajući se javio se na telefon. Njegovo „da, ovde profesor Feringa“, otkrilo nam je da razgovara sa nekim nepoznatim. Prekrio je slušalicu i zamolio nas da izađemo dok ne završi razgovor – priseća se Dušan Kolarski.

Obraćanje profesora nakon dodele Nobelove nagrade. Foto: Dušan Kolarski
Obraćanje profesora nakon dodele Nobelove nagrade. Foto: Dušan Kolarski

Nekih petanest minuta smo stajali ispred kancelarije, nervozniji nego ikada. Međutim, prof. Feringa je otvorio vrata i ne tako smirenim glasom zamolio ih da se vrate i završe sastanak.

Tih preostalih desetak minuta niko se ne seća. U vazduhu se osetilo uzbuđenje, a na profesoru se moglo primetiti da nije sve kako je bilo, osetila se njegova odsutnost, ali nije nam ništa rekao. Kasnije smo tek čuli da dobitnici Nobelove nagrade imaju veto da bilo kome saopšte vest pre javne objave – priča Dušan.

Kada su završili sastanak, Feringa je otkazao sve sastanke do kraja dana, što im je svima bio znak o čemu se radi.

Tih pola sata do javne objave nikada nije sporije prolazilo. U 11.45 slavlje je započelo i dan danas traje. Gotovo svakog dana dobijemo po koji kvadratni metar torte od kompanija iz Holandije ili Groningena, pa grupa i celi institut već neko vreme uživaju nakon proglašenja nobelovca – zaključuje Dušan.

Povratak u Srbiju

O povratku u Srbiju svakako razmišlja. Brojni su putevi koji bi mogli da ga dovedu nazad, ali ta budućnost, kako kaže, trenutno nije tako blizu i zato bih svoje planove zadržao za sebe.

Dušan i njegove kolege sa Instituta. Foto: Dušan Kolarski
Dušan i njegove kolege sa Instituta. Foto: Dušan Kolarski

Samo ova nagrada koju je dobio profesor Feringa otvorila je mnogobrojna vrata za nas, njegove studente. Takođe, uvek je prisutno i pitanje ostvarivanja na privatnom planu i zasnivanje porodice. Teško je napraviti kompromise u obe sfere života. Ipak, radeći sa profesor znam da je moguće, jer i pored svih nagrada koje mu stoje na zidu i policama, i dalje je najponosniji slikom porodice koju ima na stolu. Ono što je jedna od misli koje me vode napred jeste da, koliko god bio ponosan na Srbiju, koliko god pričao o našoj istoriji, ljudima, dobroti, uspešnosti, ono što je najvažnija stvar jeste šta nosimo u sebi i kakav put stvaramo sebi za budućnost. I zato, ako u nešto ne sumnjam, ne sumnjam da ću jednog dana doprineti Srbiji – kaže Dušan na kraju razgovora.

Autor: Sonja Todorović
Izvor: Blic

Bernard Fering, Dušan Kolarski, Holandija, Kovin, Nauka

Dušan prešao put od mamine kuhinje do laboratorije nobelovca

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s